U ovom periodu tenzija na svetskoj političkoj sceni, napori za poboljšanje odnosa između Albanaca i Srba dovode te u situaciju koja je slična onoj koja je u teoriji igre poznata kao “dilema zatvorenika”.

Pre nego što se upustim u analizu albansko-srpskih odnosa, treba prvo objasniti, za one koji nisu upoznati, koji je scenarijo “dileme zatvorenika”.

U ovom hipotetičkom scenariju, dva zatvorenika za jedan zločin ispituju se odvojeno od strane tužioca bez mogućnosti da komuniciraju međusobno.

Tužilac poseduje nekoliko dokaza u vezi slučaja, ali mora osigurati priznanje krivice najmanje jednog od njih da bi obezbedio kaznu. Onaj ko prizna krivicu sebi obezbeđuje blažu kaznu. Ako nijedan ne prizna krivicu, obojica dobijaju manju kaznu ili se oslobađaju krivice.

Zatvorenik ima dilemu: da li da ostane veran saradniku i da time, stavljajući sebe u opasnost, dobije veću kaznu ako ga saradnik izneveri, ili da samo gleda svoj interes i da izneveri drugog? U vezi ove dileme, sve zavisi od nivoa poverenja između zatvorenika.

Analogija sa albansko-srpskim odnosima je metaforička. Aktivisti i političari koji vide korist od poboljšanja odnosa u budućnosti nisu kriminalci. Oni su zatvorenici u kontekstu istorijskog neprijateljstva. A ulogu tužioca igraju naša javna mnjenja, puna “patriota na baterije”, koja ovu vrstu angažmana smatraju izdajom i nedostatkom patriotizma.

Dilema “zatvorenika istorije” naspram nacionalističkog javnog mnjenja je ova: da li da pružamo ruku drugoj strane u duhu humanizma, znajući vrlo dobro da nas je istorija naučila da joj ne verujemo? Ili da se šćućurimo u komotnost naših nacionalnih kampova, čuvajući “patriotski kredibilitet”, ali održavajući zamrznuti sukob, koji je ipak živ?

Ako rizikujemo i imamo smelosti da verujemo jedan drugom, možda bi mogli izaći iz ovog “istorijskog zatvora”. Ako igramo sigurno i ostanemo zatočeni u našim nacionalnim kampovima, živećemo mirno unutar naših zajednica. Ali to je privremeni mir, jer rizikujemo da ovaj region napravimo težak za život i za naše buduće naraštaje.

Sasvim je razumljivo zašto danas mi Albanci i Srbi imamo nepoverenje da pružimo ruku jedan drugom i zašto ostajemo zatočeni u našim kampovima.

I ja, poput većine kosovskih Albanaca, ne verujem državnim ciljevima Srbije. Čak ih smatram pretnjom. To nije vezano samo za sistematsku sabotažu koju Srbija čini našoj državnosti.

Jedan Albanac ne može u biti verovati ovoj Srbiji koja nije imala hrabrost da se suoči sa svojom zločinačkom prošlošću i da traži izvinjenje. Ovoj Srbiji koja odbija da napravi katarzu i civilizovani rastanak od Miloševićevog državnog fašizma. Koja je ubila čoveka koji je pokušao da učini tako nešto, Đinđića, i koja ga ponovo ubija šaljajući ga u zaborav. Koja pokušava da relativizira krivicu i primarnu odgovornost za prouzrokovanje četiri rata.

Suprotno tome, pod uticajem Rusije i u skladu sa duhom povećanja nacionalizma u svetu,  situacija u Srbiji se pogoršava. Tamne snage opet izvlače glavu u javnost s velikim samopouzdanjem. “Vreme je da seviše ne stidimo prošlosti, nego da se ponosimo njom”, rekao je pre nekoliko dana ministar odbrane Vulin.

Nijedan gest ne simbolizuje bolje razlog nepoverenja i ustručavanja Albanaca da pruže ruku, od dozvoljavanjaoptuženim ratnim zločincima poput Lazarevića da drže predavanja na Vojnoj akademiji, i tišina srpskog javnog mnjenja u vezi ove stvari.

Za kakvu se budućnost spremaju ova vojna lica, kojima se danas predstavlja kao heroj jedan optuženi ratni zločinac?

Imajući u vidu ovaj trend u Srbiji, tenzije na svetskoj sceni, i znajući da se Rusija neće ustručavati da prouzrokuje sukob na Balkanu u korist svojih hegemonističkih interesa – i ja, kao Albanac sa Kosova, kao antinacionalista i u biti pacifista, smatram instinktivnom, odbrambenom, pa čak i hitnom potrebom osnivanje i jačanje Oružanih snaga Kosova.

Svestan sam argumenta da već imamo NATO snage na Kosovu za tu stvar; da će našoj vojsci trebati vreme da postane efektivna snaga; da zbog toga ova stvar nije hitna.

Ali nikad se ne zna šta se može dogoditi u međunarodnim odnosima. Polise osiguranja se kupuju sa idejom da se nešto loše može desiti. Kosovu se ne može osporiti pravo da nakon nekoliko godina ima svoje snage, koje su u stanju da služe kao garant bezbednosti zajedno sa saveznicima NATO-a kada se ima u obzir da u susedstvu ima vojnih lica kojima je model Lazarević.

Svestan sam činjenice da je kod kosovskih Srba ovo nepoverenje obostrano, i da se nalazimo u začaranom krugu. Posebno kada govorimo o nečemu tako osetljivom kao što je vojska, razumem zašto se srpska zajednica čak i plaši. Jer za ovaj strah ima i legitimne razloge.

Ovaj strah, tokom jedne debate koja je skoro održana u Prištini od strane KCSS-a i KCSP-a –  što je bio i razlog za ovaj tekst– artikulisali su predstavnici civilnog društva sa severa Kosova, Jovana Radosavljević i Veroljub Petronić.

Naša krivica kao Albanci je što ne vidimo naš deo odgovornosti za strah Srba, nego prst usmeravamo samo ka manipulacijama Beograda, nebitno koliko su istinite te manipulacije.

Srbi se nisubez razloga barikadirali već dugo vreme. Nakon rata bili smo svedoci osvetničke kampanje i prema nedužnim civilima. Ni mi se nismo iskreno bavili ubistvima i proterivanjem manjina nakon rata (niti ubistvima između Albanaca, što se toga tiče). I nismo se iskreno bavili integracijom manjina, nego smo to činili zato što nam je to zahtevao Zapad.

Kao politički pobednici nismo se pokazali dovoljno odgovornim naspram vrednostima koja su u temelju NATO-a, i koja su nam donela slobodu.

Ovaj neuspeh pokazujemo i dan danas kada se, kao nespretni adolescenti koji nisu u stanju da se bave svojim neuspesima u izgradnji države, natičemo nacionalističkom histerijom naspram Zajednice srpskih opština. Ili kao u slučaju od pre nekoliko meseci kada je jedan poslanik, bivši ratni komandant, poslao preteću poruku Srbima.

Sve dok se većina nas ponaša kao da nam se srpska manjina zaglavila na vratima, i kao neka vrsta obaveze; sve dok ih uglavnom vidimo kao pretnju a ne kao ljude koji će živeti među nama u svojim kućama; sve dok kao meru našeg odnosa sa Srbima uzimamo način kako se Srbija još uvek odnosi sa Albancima, a ne principe ljudskih prava –ne trebamo se čuditi zašto Srbi kažu da se plaše.

Oružane snage Kosova će se na kraju formirati, možda i uskoro, sa ili bez saglasnosti kosovskih Srba. Jer drugog izlaza nema. Imajući u vidu poslednja dešavanja američke politike u regionu, doći će onaj trenutak Džordža Buša: “dosta je dosta” kako za ovo tako i za druga pitanja koja su još uvek nerešena.

Ali ako želimo da ova država i ovaj mir jednog dana bude održiv, dilemi zatvorenika ni mi ni Srbi ne možemo pristupiti s pola srca.

Mi Albanci trebamo uzeti povrh sebe našu odgovornost u vezi ovog pitanja i konačno shvatiti da će Srbi sa Kosova nastaviti videti Srbiju kao zaštitnika, i tražiti njenu intervenciju jer ne veruju nama. Postizanje ovog poverenja je obaveza svakog, ali pre svega naša, jer smo na Kosovu većina.

Albanske i srpske patriote su danas oni koji gledaju ka budućnosti i bore se za smanjenje obostranog nepoverenja i straha. Intelektualna hrabrost danas je boriti se za ovu stvar i kada postoje jaki razlozi za nepoverenje. Sve drugo je balkanski idiotizam i manipulativni populizam takve vrste koja nas je dovela do ove tačke zajedničke bede u kojoj se danas nalazimo.

[enlighten_prodivider color=“#645ad6″ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
Agon Maliqi