Pitanje odnosa elite i naroda, građana, je jedno od značajnijih pitanja savremenog društva. To pitanje i taj odnos imaju posebnu težinu a naročito za društva koja su u tranziciji a još više za postkonfliktna društva kakvo je Kosovo.

Budimo otvoreni a pre svega ozbiljni, kosovska politička elita ne postoji. Postoji više razloga za to: pre svega političku elitu čine ljudi iz političkog života jedne političke zajednice i društva u celini čije se delovanje bazira na demokratskim vrednostima, principima altruizma i etici odgovornosti prema građanima koje predstavljaju i za čije bi interese trebalo da se zalažu. Sledeći značajan razlog je nepostojanje integralne da ne kažem homogene političke elite, ona je podeljena po etničkom, neretko verskom principu, baš kako dolikuje jednom građanskom društvu zapadno-evropskog tipa zar ne?

Šta je to što bi konstituisalo kosovsku političku elitu? To je politički konsenzus oko toga kako će izgledati budućnost Kosova. Za jedne ta budućnost je već stigla u formi ’’nove realnosti’’, drugi još žive u prošlosti a treći se ni sa ovim prvima ni drugima ne slažu oko toga kakva je bila ta prošlost, dok bi četvrti sve to njima da lepo objasne i oko prošlosti i oko budućnosti. I vi još mislite da postoji kosovska elita?

Zato bi istine radi, iako živimo u ovom post-istinitomdruštvu gde svako ima neku svoju istinu, trebali da govorimo o kosovskim političkim elitama, iako one to nisu. Svakako treba govoriti u množini pa makar i lagali sebe i druge da su elite, ipak živimo u tom post-istinitom svetu, pa da i mi na Kosovu ne budemo mimo njega, tako ćemo biti bar korak bliži istini. Nazivaćemo ih elite čisto da ih ne bi drugačije nazivali jer svakom drugom kvalifikacijom ulazimo u polje političke nekorektnosti, koje ćemo pristojnosti radi za sada mimoići. Čvrsto sam uveren da će vrlo brzo i to na globalnom nivou to polje biti jedini izlaz iz ovog post-istinitog sveta, naravno ko hoće da gleda istini u oči.Verujem da je većina pomislila samo ove ’’naše elite’’ ali pored ovih domaćih  etno-nacionalnih, verskih  postoji još jedna, ništa manje nekonstruktivnija, internacionalna elita ili tzv. ’’međunarodno prisustvo’’.

Odnosi između ovih elita često su uticali na celinu političkih i društvenih odnosa na Kosovu. Tako one  predstavljaju  koristan instrument kontrole stanja na terenu, mogu da dovedu do smirivanja tenzija, normalizacije odnosa, kreiranja održivih osnova za suživot i na kraju za razvoj u celini. Isto tako one se mogu koristiti i za tzv. ’’kontrolisani haos’’, što nas dovodi do zaključka da smo mi građani bili deo, i još uvek jesmo, jednog socijalnog eksperimenta ’’makijato diplomata’’(Martin Hajšec, Makijato Diplomatija) koje i dan danas vuku konce političkih kretanja na Kosovu, dok ispijaju svoj makijato uz komentar da odavno nisu popili bolji.

Oko jednog činimi se, može da se složi većina, ovi ljudi ne žive u svetu kosovske svakodnevnice oni su u nekoj paralelnoj dimenziji ili jednostvano rečeno, to su otuđeni ljudi.Otuđeni od sopstvenog naroda koji predstavljaju i za čije dobro treba da se bore, jer to bi valjda trebalo da rade elite. Tako da oni i ne znaju, ne verujem da ih i nešto previše zanima, kako ustvari živi običan čovek na Kosovu, nevezano koja se elita pretvara da ga kao nešto brani i da se brine o njegovom interesu. Svi znamo da taj čovek živi teško i nebezbedno u apsurdnom konfiktu sa svojim najbližim (mi na Balkanu najbolje znamo da je to uvek komšija), na granici egzistencije, da decu viđa na Skype-u, da brine hoće li ga unuci razumeti kad progovore, da živi u jednom od najnerazvijenijih delova Evrope koji je zagađeniji od industrijom prenatrpanih gradova Azije.

I pored svoje beznadežne situacije u kojoj se nalazi on ipak ima dovoljno snage da svakodnevno postavlja pitanja o tome kako je moguće da smo se našli u jednoj ovako apsurdnoj situaciji i kako je moguće da smo ispali ovako neinteligentni. Svakodnevna pitanja bez odgovora su opasna i mogu postati izazov za elite na vrhu i zato se one uvek trude da daju odgovore. To u stvari nisu odgovori, to je samo jedan odgovor. Kad malo bolje razmislim to nije ni odgovor, to je samo jedan prst, prst uperen u onog nama najbližeg. Taj naš komšija, postaje odgovor za sva naša nezadovoljstva za svu našu nesreću. Taj drugi, on je odgovor za njihovu nesposobnost, neretko nepismenost, za njihovu korumpiranost i amoralnost, srebroljublje a pre svega za njhovu političku servilnost, jer ne možete istovremeno da brinete o dobru građana i onih koji i ne znaju ništa o tom narodu osim da živi na teritoriji oko koje oni imaju određene interese.

Ova dihotomija interesa jeste upravo osnovni razlog zašto nemamo elitu, na kraju bi oni možda nekako i uspeli da se sami dogovore i prevaziđu svoje nepostojeće crvene linije etno-religijske međe ali kao da imnije dozvoljeno da tako nešto i učine. Do tada jedina stvar oko koje će se elite slagati je metodologija prsta, uperenog u onog drugog samo da bi ljudi prestali da postavljaju pitanja i da misle.

[enlighten_prodivider color=“#cccccc“ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
Stefan Filipović