Дуго сам водила унутрашњу борбу да ли желим да користим родно сензитиван језик; не због тога што мислим да исти деградира родне улоге или да није милозвучан, већ зато што језичка родна подела препознаје само два рода, док се људи препознају у много више. Моји ставови иако нису увек подржани, готово никада нису оспоравани, јер се не могу олако сврстати под уобичајене кривце попут шовинизма, сексизма и других изма. Свој повлашћену улогу да изнесем овај и сличне ставове у друштву у коме се крећем сам схватила тек пре пар вечери, када се повео разговор на дату тему – родно сензитивног језика – где је један од пријатеља изнео дијаметрално супротно мишљење у односну на оно што остатак присутних мисли. Без много простора за образложење својих ставова, особа је вербално сатерана у ћошак и стављена на стуб срама због својих ”непрогресивних” ставова. Разлози и размишљања дате особе су одједном постали небитни јер се нису уклапали са разлозима и размишљањима других; нешто попут онога када се ”ми прогресивни” жалимо да нам ”непрогресивни” не дају да дођемо до речи, папира или слике. Након што сам стала у одбрану ”девијантног” пријатеља, суочила сам се са сличним третманом, где је напад био усмерен на мене као активистикињу и боркињу за људска права, јер очигледно то смем да буде само када су права права у питању.

Све то ме је навело да се запитам да ли и колико дајемо шансу различитостима да допру до нас. Често се у послу, али и приватном животу, што из добре намере, што из комфора, окружимо истомишљеницима који ни на који начин не угрожавају оно што јесмо – ставове које имамо, идеале којима тежимо и будућност у коју верујемо. Самом тим заборавим да је свет пун разноликости које на директан или индиректан начин утичу на нас, и које као такве завредњују много више пажње но што имамо тенденцију да им поклањамо. Недавањем простора особи да изнесе своје ставове о родно сензитивном језику не чини да његови ставови престају да постоје; једино што чини јесте да престају да буду познати теби који желиш да их мењаш, што је први корак у (даљем) међусобном удаљавању. Шта више, то буди гнев код особе која је сатерана у ћошак и одбијање да ти икада више пружи могућност да му представиш свој (другачији) поглед на свет, јер зашто би – ни ти њему то ниси дозволио. И тако сами, ушушкани у своје мехуре од сапунице, имамо слуха само за сопствени језик и мисао, док је сваки други немушти.

Сличан дискурс прихватљивог и неприхватљивог се пренео у (или дошао из) политички и јавни простор, где представници политичких партија, међународне заједнице и цивилног сектора пажљиво бирају сваку реч приликом званичног и незваничног давања вербалне или писане изјаве. Идејно, овакав приступ даје основу јавном простору да се унутар истог буде пристојан и умерен, што је веома важно, обзиром да учесници уживају пуну пажњу јавности и да њихове речи имају утицај на ту исту јавност. Међутим проблем настаје када се пристојност и умереност преточе у празнину и ехо. Дапаче, то је једним делом и коришћење ”рупе”, у коју често сви упаднемо, али и једним, много опаснијим, делом, страх од осуде и одбацивања, где се једна погрешно употребљена реч неретко плаћа више но сто исправно употребљених. У таквим тренуцима истина долази на друго место, јер страх за лични опстанак преузима све остале. То се најјасније види на примеру дијалога који воде Београд и Приштина где су изјаве представника две стране неретко празног садржаја, али пуне добро изабраних речи. Те речи можда не говоре много, или ништа, али указују на много; указују да постоји страх политичких представника да суоче своју публику са реалношћу и кажу истину, јер се плаше да могу бити сатерани у ћошак и стављени на стуб срама, као онај мој пријатељ ономад, због изговарања речи које нико не жели да чује. И тако од жеље да живимо у исправном, ми живимо у испраном свету, где су речи и језик сведени на прихватљиве и неприхватљиве, а не на истините и лажне, и где пристајемо да живимо отуђени од сазнања где живимо, све док у позадини свира музика.

[enlighten_prodivider color=“#3c8cd6″ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
NSI