Драги Јетон,

Hello from the “other side”. Осетио сам потребу да ти одговорим, односно да путем овог оп-еда отворим дијалог као  део нормализације односна Срба и Албанаца на Косову. Ја, за разлику од тебе, немам проблема да пишем о зиду, мосту, возу или фамозној “Заједници”, зато што верујем да су то теме за које морамо да пронађемо “common ground” који ће нас спајати, а не раздвајати. Али можда да то оставимо за неки разговор у будућности јер пре свега желим да те упознам са Србима.

Ми, Срби, смо као и Ви Албанци, пре свега људи, који пију јутарњу кафу (неки турску или домаћу, мада смо се италијанизовали па пијемо макијато, еспресо, нес, итд), волimo пиво и доста жестине у сваком делу дана и ноћи. Суочавамо се са истим проблемима као и Албанци, боримо се са високом незапосленошћу и изводимо гимнастичарске акробације како би платили рачуне или кредите. Исто тако као и албански, српски родитељи “крпе крај са крајем” како би обезбедили средства да школују своју децу.

Косовски Срби не би требало да ти буду далеки, поготово јер су ту и живе тик поред тебе, ту само преко “моста” који се не прелази физички тако што прошеташ преко истог, него тако што покушаш да на тренутак будеш део нас и разумеш зашто је нама потребан мост, зид, Заједница, и зашто Српска листа не сарађује (иако по том питању имам дијаметрално супротан став о тебе). Зашто желимо да се забарикадирамо, изолујемо и тражимо неку Заједницу? Зато што смо деструктивни, живимо у прошлости, не прихватамо реалност, градимо државу у држави? Не, ни једно од тога… постоје много дубљи разлози који се огледају у томе да смо и даље дискриминисани и обесправљени. Можда ћеш помислити да претерујем али чињенице говоре другачије.

Свестан сам да су наративи које прате косовске Србе такви да већина Албанаца не може да нас перципира као део решења, као комшије… већ нас посматра као проблем, као део друге државе од које Косово не може да оствари пуну “независност”. У том перцепцијски другачијем свету одвија се процес дијалога Приштине и Београде у чијем фокусу нису Срби и Албанци већ различити интереси многих страна. Страна које уговарају “договоре” које називају историјским, а онда се врате из Брисела, пљују једни друге путем медија и раздвајају већ довољно раздвојене заједнице. Искрено, у целом том процесу не видим никакав дијалог, видим да нас те теме, као што и сам кажеш, раздвајају, и верујем да је овај наш дијалог путем оп-еда значајнији, јер преко истог пренесимо своја осећања, ставове, аргументацију, и из тога покушавамо да разумемо та два перцепцијски другачија света.

Проблем је што и ми у тим нашим писањима посегнемо за неким не-тако-позитивним сећањима као што су рат, убиства, подруми, гранате, бомбе НАТО авиона, расељеништво, губитак домова, раздвојеност од породице и пријатеља, 17 март, путовања под пратњом војника КФОР-а, аутобуса НИС експерта, Гораждевац, Старог Гацка… и користимо их за даље раздвајање и оправдање ставова и виђења једни других.

Рекао си да су потребне промене и са тим се слажем, али како до истих доћи је одговор од милион долара; како натерати елите да искрено раде на тим променама? Себе сматрам делом елите, не у “елитистичком” смислу, већ оном да могу да утичем на промене у друштву, и верујем да свако од нас то може. Те грађанске “елите”, односно ми сами, би требало да буду довољно храбре да се супротставе наративима који нас прате, тако што ћемо се погледати у очи и признати једни другима да је било злочина, масакра, убијања, силовања, паљења кућа. То је само почетак правог дијалога у коме, уколико желимо да дођемо до “нормализације”, морамо да се понашамо одговорно и храбро, да се суочимо са прошлошћу и да јасно, гласно, јавно и без поговора говоримо о томе, а не да излазимо на улице и славимо “хероје” када буду политички проглашени невинима.

Мој став је да свако ко је учествовао у било каквом злочину треба да одговара за исти, и јавно сам од почетка свог грађанског активизма исказивао овај став, био оптужен од свог народа да сам издајица, страни плаћеник, “сорошавац” и још много тога. Међутим, ја сам само неко ко сматра да је суочавање са прошлошћу део пута којим се долази до нормализације. Ипак, за тако нешто нам је потребна храброст, а ја је не видим код многих својих колега, пријатеља, познаника, како Срба тако и Албанаца. Пре месец дана посланик у скупштини Косова отворено прети једној заједници да ће бити етнички очишћена уколико Рамуш Харадинај не буде ослобођен. Та изјава, која је сама по себи скандалозна, је само огледало онога што многи мисле али не могу јавно да искажу. Оно што је мени, и што би требало и Теби, још скандалозније, јесте то да Косовска јавност ту изјаву није осудила, да цивилно друштво није реаговало, изашло на улице и тражило оставку Дуата Харадинаја на место посланика у скупштини Косова. Слично се десило и пре пар година када је Министар за дијаспору изјавио да Срби на Косову имају више права од Албанаца и да зато Албанци одлазе са Косова. Опет је изостала реакција цивилног друштва које се лицемерно декларише као заштитник људских и мањинска права.

Ипак, слажем се са тобом, треба отварати тему по тему које су важне за обе заједнице, отворено о истим разговарати, покушати конструктивну размену ставова, аргументација, размишљања, као и страхова које сигурно сви имамо. Ја сам спреман на такав дијалог, надам се да си и ти.

Време је одавно прошло, и мислим да смо и превише чекали, остало је само питање колико смо храбри да престанемо да будемо ти које смо чекали.

[enlighten_prodivider color=“#487efa“ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
NSI