У (мом) идеалном свету образовни систем на Косову би био двојезичан, учио би историјску, културну, религијску и језичку мулти-перспективност, а у основи би имао толеранцију као ултимативни циљ знања. Међутим, идеалан свет не постоји, и наше верзије истог се разликују, што би сваки разговор учинило непотребно исцрпним и непродуктивним, те је боље усмерити их у другом смеру – смеру реалности, њених последица и могућих наредних корака. Зато, уместо да се бавим имагинарним световима, овде желим да говорим о једном стварном, најстварнијем од свих – страху једне заједнице да ће њихова деца изгубити идентитет, академску будућност и право гласа, и тиме постати непознаници себи самима.

Важност и улога образовања на Косову, и његова повезаност са националним идентитетом нису ново питање, оно датира још из 1990их година, када је албанска заједница успоставила образовни систем на албанском језику, противећи се тадашњем званичном образовном систему. Да се разумемо – овде не говорим о томе да (ли) су образовних систем албанске заједнице на Косову 90тих и образовни систем српске заједнице на Косову тренутно, правно/политички/економски исти, већ о улози коју ови образовни системи имају на оне који у њему учествују, или одбијају да учествују. Образовање није пуко примање информација, оно је, свидело се то нама или не, механизам за стварање националног, верског, па и политичког, идентитета, и његова социо-културна улога не сме бити занемарена. Знајући то, политички представници вешто избегавају да говоре на тему образовања, будући да сваки њихов коментар потенцијално може изазвати велике реакције са свих страна. Са друге стране, чак и када говоре, наративи су им општег карактера из којих се назиру искључиво политички ставови, без детаљнијих образложења, чињеница и предлога. Стога ни не чуди што је један од највећих страхова српске заједнице управо будућност образовања на српском језику; јер је мрак у коме се тренутно налази нешто попут тамног вилајета – без обзира на сценарио, кајање је неизбежно.

Са друге стране, страх је више него оправдан када се узму у обзир техничка питања која се намећу када се покрене питање образовања – шта се добија, шта се губи, и ко добија а ко губи. Са једне стране постоји образовни систем који је, поред свих својих мана и недостатак, део Европског простора високог образовања (познатији као Болоња), док косовски образовни систем, иако се труди да прати европске трендове, то није; резултати ПИСА теста представника српског образовног система[1] су, иако не најбољи, далеко бољи од резултата представника косовског образовног система[2]; резултати и постигнућа ученика и студената из српског образовног система на међународним такмичењима су бројнија од резултата и постигнућа ученика и студената из косовског образовног система. Дакле, српска заједница, поред горе описаних разлога, који се често сматрају ”емотивном перспективом”, има потпуно ”рационалне” разлоге за страх, који се заснивају на квалитету образовања који ће њиховој деци бити доступан и могућностима за успех које ће у примени тог образовања имати.

Све то не значи да је статус кво решење, већ да решење мора бити осмишљено у складу са потребама корисника, у овом случају српске заједнице, јер образовни систем, као и сваки други јавни систем, постоји зарад корисника, а не обрнуто. И управо то је оно што ће самој заједници створити поверење у политичке представнике – чињеница да су они и њихове потребе и очекивања на првом месту, и да је свака акција мотивисана жељом да се заједници испуне потребе и остваре очекивања. Све док две владе ”вуку воду на своју воденицу”, једна у жељи да оспори државност другој, друга да је насилном интеграцијом реафирмише, заједница ће остати негде између, не дајући своје поверење, и своју децу, никоме.

[1] Године 2012., када је Србија последњи пут учествовала, била је рангирана као 43. од 65 земаља учесница. Више на: https://www.oecd.org/pisa/keyfindings/pisa-2012-results-overview.pdf

[2] Године 2015., када је Косово први пут учествовало, било је рангирано као 70. од 72 земље учеснице. Више на:  https://www.oecd.org/pisa/pisa-2015-results-in-focus.pdf

[enlighten_prodivider color=“#489cdb“ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“10px“ mar_bot=“10px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
NSI